"Национална историја српског народа" - Стефан Војислав

Стефан Војислав био је српски кнез Дукље и Травуније из прве половине 11. Века. По њему се целокупна династија која је владала Дукљом, Травунијом и осталим српским земљама током скоро два века назива Војислављевићима. Рођен је 990.године у месту Брусно код Фоче, први пут се помиње у “Летопису Попа Дукљанина”. Према том Летопису, његов отац је био кнез Травуније Драгимир, а његова мајка ћерка рашког кнеза Љутомира. Поп Дукљанин ову личност назива Добросав, постоје недоумице кад је рођен, чак се наводи да је рођен негде чак у 11.веку. Траг да је Поп Дукљанин Војиславу можда намерно наденуо име Драгимировог сина Доброслава налази се у његовом наводу да су Доброслава „родитељи послали да се образује у Дубровник.” Међутим, најлогичније решење овог проблема јесте да је пуно име ове личности било — Стефан Доброслав Војислав, слично као код Самуиловог сина коме је пуно име било Роман Гаврило Радомир. Иначе, после Самуилове смрти, након битке код Беласице 1014. године, његово пространо царство наследио је његов син јединац — Гаврило Радомир. Гаврило Радомир владао је непуних годину дана, будући да га је збацио и убио његов брат од стрица — Јован Владислав, мало надовезивање на сина од Самуила. Будући да је Јован Владислав на престо дошао нелегитимно, као узурпатор, плашио се да са престола не оде како је и дошао. Због тога је на превару убио дукљанског кнеза Јована Владимира – претходника Стефана Војислава, који је био Самуилов зет, и самим тим легитиман наследник његовог престола, у Преспи 1016. године. Међутим, Јован Владислав погинуо је ратујући против моћног византијског цара Василија II Македонца, под зидинама Драча, крајем 1017. године. Након овога, Драгомир је покушао да преузме земље свог мучки убијеног сестрића, приспевши са војском у Боку которску, у првој половини 1018. године. Тамо је био примљен од Которана на острву Св. Габријела (данашњи Страдиоти), док је током гозбе убијен у цркви. Околности нису расветљене, мада се сматра да су га убили житељи града Котора а могући разлози су напад Самуила на ту територију у периоду почетка 11.века. Након његове трагичне смрти, Драгомира жена је отишла у Рашку код њеног оца Љутомира, из Рашке се упутила својим ујацима и тамо се родио Стефан Војислав. Сматра се да је Војислав рођен крајем 10. века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи, која је тада била централна српска кнежевина.Након смрти Романа III Аргира (1028—1034) Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Оправдање се тражи, јер је нови цар Михајло IV, подизао порезе како би пунио државну касу, али и његов лични џеп. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултовати отвореном побуном.Своју власт је започео као ромејски (византијски) штићеник, али већ 1035. почиње да се одмеће од Ромејског царства. У почетку није успевао да се одвоји од Цариграда, али је због тих покушаја одведен у ромејску престоницу као заточеник. Није познато колико тачно времена је провео у заточеништву у Цариграду, али га видимо поново назад у Србији, где 1040. године подиже нови устанак, након што успева да узме богат плен од 7.200 ромејских златника које је запленио са једног ромејског брода који је доживео бродолом у близини града Бара. Цар Михајло IV Пафлагонац (1034-1041) тим поводом шаље неколико царских писама у Дукљу Стефану Војиславу да врати новац. Међутим, пошто се Стефан Војислав оглушио о царске захтеве, ромејски цар одлучује да у Дукљу пошаље казнену експедицију ромејске војске из правца Драча. Према изворима, војска је бројала чак 60.000 добро наоружаних војника. Пред толиком војском, Стефан Војислав се повлачи дубље у кланце Зете и Мораче и у планине, где из заседе напада рђаво вођену ромејску војску наносећи јој страшан пораз. Готово се нико од ромејске војске није вратио назад у Драч. Убрзо након тога, ромсејски цар Михајло IV шаље и бана Босне, рашког жупана и кнеза Захумља под врховним заповедништвом српског владара Љутовида који је имао и ромејску титулу стратега Рашке, Травуније и Босне. Пре него што је ушао у Дукљу, Љутовидова војска упада у заседу код Клобука око Конавла и након његовог тешког рањавања у двобоју, Љутовидова војска се распада и повлачи се назад у Травунију. Овим победама, Стефан Војислав је утро пут стабилној српској самосталности са центром у Дукљи, као и пут у стварање династије која је доминирала српским земљама од 1034. до 1186. године, у турбулентно време Велике шизме и одвајања Римокатоличке цркве од Православне. У наредним деценијама, Дукља ће доживети велики економски и војни полет и доминирати међу осталим српским областима и кнежевинама, док ће касније рођаци Војисављевића, Немањићи у Рашкој направити најмоћнију српску државу у њеној историји. Последње године његове владавине су обележене неким догађајима. Стефан Војислав није дуго уживао у својим победама, изгледа да је он свега једну или две године се изненада разболео и умро у свом двору Прапратна. Сахрањен је у својој капели, вероватно при самом двору, у цркви Св. Андрије. Према Попу Дукљанину владао је 25 година. Мало пре тога, Катаклон је припремио дромоне на мору који су на његов знак требало да изненаде Војислава и заробе га. Међутим и сам Војислав је дошао на исту идеју и недалеко од места састанка је сакрио одред својих људи. На самом почетку састанка, Војислав је дао знак својим људима, који су изненадили Византинце и заробили стратега са сином и пратњом, након чега су их спровели у Стон.Иако се не наводи када се одиграо овај догађај, узима се да се то десило након 1042. Године,јер се пре те године Стон није налазио под Војислављевом влашћу, тиеје био период када је Стефан Војислав добио сина, и када је кум требао бити неко ко је из Византије. И то се требало одиграти на неутралном терену, Дубровнику. Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. До средине XI века. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михаило. Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. Године),након чега му је додељена византијска титула протоспатра. Војислава је наследио његов син Гојислав и његова жена Неда, коју је највероватније после њене смрти 1046. наследио Михаило.

"Национална историја српског народа" - краљ Михаило први Војислављевић

Владавина

Михаило први Војислављевић је био први српски краљ, члан династије Војислављевића. Михаило Војисављевић је био син Стефана Војислава, који је према наводима „Летописа Попа Дукљанина“, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976 — 1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михаило, Саганек и Радослав). Потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михајла да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године. 

Портрет краља Михаила I Војислављевића 

Битка код Бара 1042.године

Имао је седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, од цара Константина IX Мономаха (1042 — 1055). 

Константин девети Мономах (1042-1055)

Након смрти Стефана Војислава средином XI века, Михаило Војислављевић је на управу, према Попу Дукљанину, добио Облик Тарабош, Црмницу и Прапратну. Међутим, убрзо је дошло до сукоба међу Војислављевим синовима из којих је као победник изашао Михаило. Није искључено да је превагу на Михаилову страну донела византијска помоћ, али је извесно да је најкасније 1051. или 1052. године он признао врховну власт Византије. На основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње. Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михајлу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика, јер је

Травунија на почетку његове владавине покушала да се отцепи.

Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку 26.08. Битка код Манцикерта и на западу у априлу Нормани освајају Бари, а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михајла затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара.

Битка код Манцикерта 26.08.1071.године

Почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михаилов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку Скопља Михајла Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михајлу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар lll.

Константин Бодин, син Михајла I Војислављевића, престолонаследник. 

Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол. Паралелно са наступима устаника, Михаило Војисављевић је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михајлу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михаило Војисављевић му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула кога је оженио својом ћерком са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу, је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца.Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михаило Војисављевић, потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена, док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године, када Нићифор Вријеније сузбио Михаилове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године. 

Последње године владавине 

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови. Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник, а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур VII му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац, док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михаило Војисављевић је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија. 

Папа Гргур VII ( 1020 - 1085)

Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти. 

Роберт Гвинскар (1015-1085)