"Национална историја српског народа" - краљ Михаило први Војислављевић

Владавина

Михаило први Војислављевић је био први српски краљ, члан династије Војислављевића. Михаило Војисављевић је био син Стефана Војислава, који је према наводима „Летописа Попа Дукљанина“, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976 — 1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михаило, Саганек и Радослав). Потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михајла да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године. 

Портрет краља Михаила I Војислављевића 

Битка код Бара 1042.године

Имао је седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, од цара Константина IX Мономаха (1042 — 1055). 

Константин девети Мономах (1042-1055)

Након смрти Стефана Војислава средином XI века, Михаило Војислављевић је на управу, према Попу Дукљанину, добио Облик Тарабош, Црмницу и Прапратну. Међутим, убрзо је дошло до сукоба међу Војислављевим синовима из којих је као победник изашао Михаило. Није искључено да је превагу на Михаилову страну донела византијска помоћ, али је извесно да је најкасније 1051. или 1052. године он признао врховну власт Византије. На основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње. Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михајлу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика, јер је

Травунија на почетку његове владавине покушала да се отцепи.

Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку 26.08. Битка код Манцикерта и на западу у априлу Нормани освајају Бари, а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михајла затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара.

Битка код Манцикерта 26.08.1071.године

Почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михаилов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку Скопља Михајла Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михајлу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар lll.

Константин Бодин, син Михајла I Војислављевића, престолонаследник. 

Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол. Паралелно са наступима устаника, Михаило Војисављевић је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михајлу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михаило Војисављевић му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула кога је оженио својом ћерком са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу, је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца.Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михаило Војисављевић, потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена, док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године, када Нићифор Вријеније сузбио Михаилове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године. 

Последње године владавине 

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови. Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник, а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур VII му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац, док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михаило Војисављевић је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија. 

Папа Гргур VII ( 1020 - 1085)

Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти. 

Роберт Гвинскар (1015-1085)

"Национална историја Српског народа" - кнез Вишеслав и његова Крстионица

Кнез Вишеслав је владао Србима од око 750. до око 780. године и припадао је првој српској познатој династији Властимировића. Његово име је забележено у спису „О управљању државом“ („De administrando imperio“ или прави наслов „Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν“) ромејског цара Константина VII Порфирогенита и то у овом облику ”Βοισέσθλαβος”. О тој најранијој историји нашег народа, овај спис каже:

”…пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)…”

Како се помиње у овом спису, пре Вишеслава, су Србима владала још три кнеза, чија имена, нажалост не знамо. Највероватније је српски кнез који је владао у време ромејског цара Ираклија (610-641) био Дерван, који се помиње у франачким изворима и који је први српски и словенски кнез чије име знамо.

Ово што видите на слици је Вишеславова крстионица и на њој се помиње српски кнез Вишеслав о коме говори и Константин VII Порфирогенит. Не само да је она значајна зато што "потврђује" Порфирогенитове наводе и доприноси тачности његовог списа, већ је у питању "један од најзначајнијих споменика" српске рано-средњовековне културе у нашој историји. 

Ова крстионица је направљена како би се српски народ крштавао у хришћанску веру (у то време је још увек постојала једна и неподељена хришћанска Црква). 

Крстионица је исклесана из блокова мрамора и има шестостранични облик. Висока је 90, а широка 120 цм. Уз бридове страница налази се по један тродирани ступић, а на средини средње странице исклесан је крст.

Крстионица је за време НДХ пренета у Павелићеву Хрватску 1942. године, а данас се налази у Музеју хрватских археолошких старина у Сплиту. 

Уз руб крстионице стоји натпис на латинском: ”HEC FONS NEMPE SVMIT INFERMOS VT REDDAT ILLVMINATOS. HIC EXPIANT SCELERA SVA OVD(SIC) DE PRIMO SVMPSERVNT PARENTE VT EFFICIANTUR CHRISTICILE. SALVBRITER CONFITENDO TRINVM PERENNE. HOC IOHANES PRESBITER SVB TEMPORE WISSASCLAVO DVCI(SIC) OPUS BENE COMPOSVIT DEVOTE IN HONORE VIDELICET SANCT, IOHANES BAPTISTE VT INTERCEDAT PRO EO CLIENTQVE SVO” или у преводу: ”Oвај извор наиме прима слабе да их учини просветљенима. Овде се перу од својих грехова, које су примили од свог првог родитеља, да постану Хришћани, спасоносно исповедајући вечну Тројицу. Ово дело показано учини свештеник Јован у време кнеза Вишеслава и то у част Светог Јована Крститеља да посредује за њега и његовог штићеника”.

То што је крстионица исписана латинском језику, не треба да чуди јер су Срби у првим таласима примали хришћанство из (тада још увек православног) Рима. Да је то тако видимо и по црквеној терминологији која до дан данас живи међу Србима, а потиче из латинског попут „COMpater“ из ког потиче наш „КУМ“ или „altare“ тј. наш „олтар“ или „oleum“ „уље“.

Веровали или не, ова крстионица се не налази у Србији и дан данас, нажалост, се повезује без икаквих доказа са Хрватима. 

Крстионицу су у неком тренутку Венецијанци однели у Венецију и први пут крстионица је уочена 1853. године у капуцинском манастиру Реденторе на острву ”Guideccha” у Венецији, одакле је пребачена у музеј млетачког племића Теодора Корера ”Correra Muzeum“. Тада су почеле спекулације да она припада некаквом измишљеном хрватском кнезу Вишеславу за чије постојање не постоји ниједан доказ у историјским изворима.

И тако се у Венецији дуго сматрало да је крстионица пренета из Нина код Задра 1746. године, али докази да се тамо налазила нису пронађени, упркос обимним археолошким истраживањима. По расположивим подацима о Нину, крстионица не потиче из овог места. Данас може поуздано да се утврди да се она налазила на Превлаци у Боки которској, у православном манастиру Светог Архангела Михаила, одакле је однета у Венецију средином 15. века приликом рушења ове српске светиње од стране ватрених римокатолика Венецијанаца.

Извор: Српска Историја 

"Национална историја Српског народа" - Војислављевићи

"Национална историја Српског народа"- Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1034. До 1186. Године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Војислављевићи носе име по Травунском племићу по имену Стефан Војислав, који је био синовац владара Дукље Светог Јована Владимира. Он је такође био и унук Љутимира, последњег кнеза Рашке. Када је поново Византија окупирала Рашку, кнез Војислав и његов син Михаило, рођен након 1042. Који је постао Велики жупан Зете 1050/1055, обновили су кнежевину и задржали независност од Византије. Након Михаила постављен је његов син Петрислав за великог кнеза Дукље.

Икона краља Михајла са круном се и даље чува у Цркви Светог Михајла у Стону, на полуострву Пељешац. Наследио га је његов син Константин Бодин, који је владао од 1080. До 1101.

Вукан и Марко, нови кнезови Рашке су вероватно били синови поменутог Петрислава. Вукан (1083-1115) је био Велики жупан док није Марку предао управљање Дукљом. Византијски цар Алексије I Комнин касније је приморао Вукана да призна врховну власт Византије 1094. Године. Након Бодинове смрти 1101. Године непрестане борбе за власт између његових наследника ослабиле су државу. Бодин је претходно прогнанао Доброслава, његовог млађег брата, заједно са својим рођаком Кочапаром. 1101. Године они су се вратили и наставили борбе за власт у Дукљи. Године 1114. Ђорђе, син Константина Бодина, преузео је власт у Дукљи. Следеће године Вукана замењује синовац Урош I Вукановић (око 1115-1131) у Рашкој. Ђорђева владавина је трајала до 1118. Године.

Један од синова Уроша I био је Завида, кнез Захумља. Његова четири сина ће на крају довести до тога да власт над Рашком преузме династија Немањићи.

"Национална историја Српског народа" - кнез Клонимир и кнез Часлав

"Национална историја Српског народа" - кнез Клонимир и кнез Часлав

Kнез Клонимир је један од кнежева из династије Вишеславића, није познато када је рођен али се сматра да је живео крајем деветог века. Он је био најмлађи син кнеза Стројимира, оног који се заједно са Гојником побунио против кнеза Мутимира и који је поражен и протеран из земље. Клонимир је 896.године покушао да преотме власт од Петра Гојниковића, али није успео. Преминуо је око 897.године.

Кнез Часлав је један од најзначајнијих ( ако не и најзначајнији) владар из династије Властимировића, рођен је у периоду 924-927.године у зависности од извора и живео је до 950.године. Своје детинство је провео као изгнаник у Бугарској, он је као младић изгубио оца кнеза Клонимира који се побунио против Петра Гојниковића 896.године. Он је био очевидац покоравања Србије 924.године, када је Захарија побегао из Србије испоставило се да Часлав као бугарски претедент заправо неће бити владар Србије. Бугари су показали своју лукавост, они су окупили све српске жупане да приме Часлава као новог владара Србије, они су тражили гаранције да им се неће ништа десити. Бугари су то прихвтили, међутим су након преласка првог села оковали жупане и кренули на обезглављену Србију. Србија је била опустошена, становништво је бежало на све стране. Тек након седам година су постојале повољне прилике, на то је утицала смрт Симеона 927.године и почетак опадања моћи Бугарске. Земља је била опустошена, сам Часлав је рекао да је једва затекао педесет људи. За помоћ у обнови земље се обратио Византији, почеле су да се враћају избеглице а Часлав је без борбе повратио све српске земље у том тренутку. У спољној политици је био близак са Византијом и имао је добре односе са њом, пред крај владавине се сукобио са Мађарима негде око 960.године. Погинуо је у Срему приликом сукоба са њима. 

"Национална историја Српског народа" - кнез Петар Гојниковић

"Национална историја Српског народа" - кнез Петар Гојниковић

Петар Гојниковић је владар из династије Властимировића, он је владао од 892.године до 918.године. Рођен је око 870.године, одрастао је на двору свог стрица Мутимира који је био најстарији син кнеза Властимира који је протерао Гојника у Бугарску, о чему смо говорили у претходним објавама. Петар који је био запрепашћен ониме што је стриц урадио, нашао азил у далматинском војводству код кнеза Бранимира, о коме ћемо у току овог серијала говорити. Петар је 891.године продрео у Србију, преко Далмације а циљ је био да се свргне Мутимиров син Прибислав, у чему је успео. Петрова узурпација је пореметила редослед наслеђивања престола, тада се јавила жеља и других кнежева за влашћу, 895.године Бран син од Мутимира је кренуо из Далмације да дође на власт, међутим доживео је тежак пораз и након битке је ослепљен. Стројимиров син Клонимир је 897.године кренуо из Бугарске на Петра, у неколико битака је победио чак је и заузео Достиник. Ипак Петар још увек није положио оружје, а приликом неког сукоба Клонимир је погинуо, чиме је Петар очувао власт. Петар је одржавао добре односе са Византијом и Бугарском, чиме је очувао своју државу. Како је време одмицало, однос снага на Балкану се драстично променио у корист Бугарске. У том периоду је отпочео преговоре са Византијом, тада се на обали Јадрана срео са драчким стратегом. Међутим, захумски кнез Михајло Вишевић је чуо за те преговоре и дојавио Симеону. Након битке код Анхијала, у којој су Бугари потукли Византију и постала је најјача сила на Балкану, Симеон је послао Павла Брановића као претендента за новог владара Србије. Бугарске војводе Теодор и Мармај су позвали Петра у табор, позивајући се на кумство. Међутим, на превару су га заробили и умро је у тамници. Постоји једна грађевина која се повезује са кнезом Петром, а то је Базилика у Мартинићима у близини Подгорице. Пронађени су фрагменти, који су уклесани на грчком језику. Мисли се да је то Петар Гојниковић. Остаци грађевине су откривени 1956.године, а сазнања су објављена негде 70-их година 20.века. Како год било кнез Петар Гојниковић, ће остати познат као један од најмоћнијих владара из периода пре Немањића. 

"Национална историја Српског народа" - кнез Захарија Властимировић и Павле Брановић

Захарије Прибисављевић је био један од владара из династије Властимировића. Рођен је 890.године, почетак његове владавине је нешто око чега се сукобљавају историчари, око 921.године чак и до 924.године. Крај његове владавине је био у периоду 926-927.године, он је постао владар када је Бугарски цар Симеон који је владао од 893-927.године одлучио да смени кнеза Павла Брановића који се у том периоду окренуо ка Византији. О дужини владавине говори Порфирогенит у делу „De Administrando Imperio”, о Захарију говори и цар Роман који је послао Захарија да преузме власт од Павла, али је поражен. Предат је Бугарима и завршио у ропству, после три године када се Павле окренуо Византији, Симеон га је послао да га уклони. Захарије је био син Прибислава, најстарији син кнеза Мутимира а отац од Захарија преузима власт по правилу првородства. Међутим он је срушен са власти од стране Петра Гојниковића, тако је Прибислав побегао у Бугарску. Сукоби између Бугарске и Византије су утицали на политику у Србији, Петар Гојниковић је збачен са власти од стране Симеона под сумњом да је сарађивао са Византијом. Постављен је Павле Брановић, а византијски цар Роман Лакапин који је владао од 920-944.године послао војску да свргне Павла Брановића. Ипак није успео и због тога је послат у Бугарској, после када је Павле променио политику Симеон је сврнуо Павла са власти. И ако је дошао на власт уз помоћ Бугара, врло брзо се окренуо ка Византији и због тогаје Симеон послао војску на челу са Теодором Сиргицом и Мармелом. Међутим,доживели су тежак пораз, ипак је дошло до још једног похода чију војску је предводио Часлав. Захарије се повукао у Хрватску без борбе, тадашња Србија је имала западну границу на горњој Уни и јужно од Саве са Мачвом. Тада је постојала претпоставка да је спајана војска кнеза Захарија и такозваног хрватског краља Томислава, тада су поразили војску цара Симеона и приморали цара Петра l, који је владао од 927-969.године да дозволи поновно успостављање српске државе. У време Захаријиног бега у Хрватску око 924. године, забележен је нагли успон хрватске државе, а обично се наводи да је Константин VII Порфирогенит писао да се у Хрватској "уливала и ширила" војска величине до 60 хиљада коњаника и до 100 хиљада пешака, али постоји могућност да је превод био погрешан и да у „De Administrando Imperio” пише до 3.000 коњаника и до 40.000 пешадинаца. Такође, уследио је и потпуни пораз Бугара, који су напали Хрватску, можда у Босни. Сасвим је рационално ово нагло јачање хрватске државе око 925. године, и потпуни пораз Бугара 926. или почетком 927. године, приписати Захарији и његовим одбеглим војницима. Захаријева Србија, а вероватно и она коју је обновио Часлав 927. (или после), имала је западну границу можда на горњој Уни код Срба, а у Србији је био подручје јужно од Саве са Мачвом. Постоји процена да је тада Србија имала војску која је бројала око 27.000 мушкараца, а површину између 70.000 и 80.000 километара квадратних и око 500.000 становника.

Павле Брановић је владар из династије Властимировића, на власт је дошао уз помоћ Симеона али се брзо окренуо ка Византији и изгубио власт. Он је рођен у осмој деценији 9.века. Његов отац је био Бран, средњи син кнеза Мутимира, он је покушао 896.године да из Хрватске преузме власт али је поражен и ослепљен. Његов рођак је Захарије Прибисављевић. Константин Порфирогенит као титулу кнеза Павла и других припадника династије Властимировића користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза. Сукоби Бугарске и Византије су утицали на политику Србије, Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник. Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

"Национална историја Српског народа" Бран и Стефан Мутимировић

"Национална историја Српског народа" - Бран и Стефан Мутимировић

Бран Мутимировић је син кнеза Мутимира и отац тадашњег кнеза Павла Брановића, о коме ћемо говорити накнадно. Помиње се у изворима Константина Порфирогенита , имао је старијег брата Прибислава и млађег брата Стефана. Константин Порфирогенит га помиње у рату са Бугарском, коју предводи тадашњи цар Борис који је владао од 852. године до 889.године. Његов отац кнез Мутимир је поразио Бугаре око 840.године, зато се Борис одлучио на освету. Међутим, он је поражен а његов син Владимир заједно са још дванаест бољара је заробљен. Владимир је због страха од заседе, тражио да га до границе спроведу Бран и Стефан, синови Мутимира. Одведен је до Раса, и примили су поклоне од Бориса и узвратили су исто са осамдесет крзнених хаљетака ( то је попут ђуде или џемада, како то турци зову), два сокола, два роба ( у средњем веку су постојали робови, чисто да се зна одмах) и два пса. Бран је напао сина кнеза Гојника, Петра Гојниковића али је поражен и ослепљен. Ипак његов син Павле је владао Србијом након пада Петра Гојниковића.

Стефан Мутимировић је био још један од синова кнеза Мутимира, такође о њему сазнајемо из извора Константина Порфирогенита. Рођен је у периоду од око 870.године до 874.године. Сматра се једним од првих хришћанских владара из династије Властимировића, повезује се са периодом примања хришћанства у време византијског цара Василија I који је владао од 867.године до 886.године. Такође се помиње у рату са царем Борисом, тако да се нећемо понављати.