Криви торањ у Пизи

Криви торањ у Пизи је једна од најстаријих грађевина из средњег века. Он није одувек био такав, разлог његовог кривљења је меко тло на коме се налазио темељ за торањ. Темељ за торањ је поставио Бонано Писано 1173.године, радио је на њему до 1185.године, када је изненада нестао, остављајући грађевину са само три и по спрата висине. Постоје приче да га није завршио због своје смрти. Тако је Торањ, напола завршен, стајао пуних 90 година све док се други архитекта, Гуљељмо де Инстрик, није посветио овом пројекту. Торањ је завршен тек 1360.године, али је све више тонуо због тла на ком се налазио.

Бонано Писано

Торањ је преживео најмање четири јака земљотреса од 1280. године. Разлози за то су динамика између структуре и тла. До 1990. године, торањ у Пизи се толико накривио да су званичници морали да га затворе за посетиоце и покрену санационе радове. Инжењери су успели да смање нагиб за 44 центиметра, вративши торањ у положај који је имао 1838. године. Криви торањ у Пизи поново је отворен за посетиоце и туристе у децембру 2001. године.Торањ има седам звона,која представљају музичке ноте, али иако је првобитно замишљен као звоник, ова звона се нису огласила још од 20. века. Разлог овоме је што свако звоно тежи чак 3628 kg, то је био још један од разлога нагињања торња. Бенито Мусолини својевремено је торањ прогласио срамотом за Италијане и наредио да се торањ изравна. По његовој наредби избушено је стотине рупа у темељима које су потом испунили бетоном. Нажалост, резултат је био супротан Мусолинијевој жељи — терет бетона потиснуо је торањ дубље у земљу и узроковао још већи нагиб.Бенито Мусолини

Током Другог светског рата Американци су сумњали како Немци користе торањ као осматрачницу и планирали су га сравнити са земљом. Прича каже како је амерички наредник Леон Векштајн био толико очаран лепотом архитектуре торња и катедрале да није желео издати наредбу паљбе чиме га је спасио од уништења. Од 2001. године после реконструкције посебна комисија надгледа грађевину. Они су установили да се торањ од тада исправио за неких 2,5 cm. Ипак, ником не одговара да се грађевина исправи јер онда не био занимљив туристима. Недалеко од кривог торња планира се изградња новог, од челика и стакла. Нова зграда градиће се по угледу на чувени торањ у Пизи, а биће коришћена првенствено за пословни простор. Сматра се да ће и она својим изгледом привући туристе, мада су многи скептични по овом питању сматрајући да ће нарушити садашњи изглед града. Изградња ће коштати око педесет милиона евра. Криви торањ у Пизи проглашен је 1987. светском баштином Унеска.

"Национална историја српског народа" - Стефан Војислав

Стефан Војислав био је српски кнез Дукље и Травуније из прве половине 11. Века. По њему се целокупна династија која је владала Дукљом, Травунијом и осталим српским земљама током скоро два века назива Војислављевићима. Рођен је 990.године у месту Брусно код Фоче, први пут се помиње у “Летопису Попа Дукљанина”. Према том Летопису, његов отац је био кнез Травуније Драгимир, а његова мајка ћерка рашког кнеза Љутомира. Поп Дукљанин ову личност назива Добросав, постоје недоумице кад је рођен, чак се наводи да је рођен негде чак у 11.веку. Траг да је Поп Дукљанин Војиславу можда намерно наденуо име Драгимировог сина Доброслава налази се у његовом наводу да су Доброслава „родитељи послали да се образује у Дубровник.” Међутим, најлогичније решење овог проблема јесте да је пуно име ове личности било — Стефан Доброслав Војислав, слично као код Самуиловог сина коме је пуно име било Роман Гаврило Радомир. Иначе, после Самуилове смрти, након битке код Беласице 1014. године, његово пространо царство наследио је његов син јединац — Гаврило Радомир. Гаврило Радомир владао је непуних годину дана, будући да га је збацио и убио његов брат од стрица — Јован Владислав, мало надовезивање на сина од Самуила. Будући да је Јован Владислав на престо дошао нелегитимно, као узурпатор, плашио се да са престола не оде како је и дошао. Због тога је на превару убио дукљанског кнеза Јована Владимира – претходника Стефана Војислава, који је био Самуилов зет, и самим тим легитиман наследник његовог престола, у Преспи 1016. године. Међутим, Јован Владислав погинуо је ратујући против моћног византијског цара Василија II Македонца, под зидинама Драча, крајем 1017. године. Након овога, Драгомир је покушао да преузме земље свог мучки убијеног сестрића, приспевши са војском у Боку которску, у првој половини 1018. године. Тамо је био примљен од Которана на острву Св. Габријела (данашњи Страдиоти), док је током гозбе убијен у цркви. Околности нису расветљене, мада се сматра да су га убили житељи града Котора а могући разлози су напад Самуила на ту територију у периоду почетка 11.века. Након његове трагичне смрти, Драгомира жена је отишла у Рашку код њеног оца Љутомира, из Рашке се упутила својим ујацима и тамо се родио Стефан Војислав. Сматра се да је Војислав рођен крајем 10. века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи, која је тада била централна српска кнежевина.Након смрти Романа III Аргира (1028—1034) Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Оправдање се тражи, јер је нови цар Михајло IV, подизао порезе како би пунио државну касу, али и његов лични џеп. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултовати отвореном побуном.Своју власт је започео као ромејски (византијски) штићеник, али већ 1035. почиње да се одмеће од Ромејског царства. У почетку није успевао да се одвоји од Цариграда, али је због тих покушаја одведен у ромејску престоницу као заточеник. Није познато колико тачно времена је провео у заточеништву у Цариграду, али га видимо поново назад у Србији, где 1040. године подиже нови устанак, након што успева да узме богат плен од 7.200 ромејских златника које је запленио са једног ромејског брода који је доживео бродолом у близини града Бара. Цар Михајло IV Пафлагонац (1034-1041) тим поводом шаље неколико царских писама у Дукљу Стефану Војиславу да врати новац. Међутим, пошто се Стефан Војислав оглушио о царске захтеве, ромејски цар одлучује да у Дукљу пошаље казнену експедицију ромејске војске из правца Драча. Према изворима, војска је бројала чак 60.000 добро наоружаних војника. Пред толиком војском, Стефан Војислав се повлачи дубље у кланце Зете и Мораче и у планине, где из заседе напада рђаво вођену ромејску војску наносећи јој страшан пораз. Готово се нико од ромејске војске није вратио назад у Драч. Убрзо након тога, ромсејски цар Михајло IV шаље и бана Босне, рашког жупана и кнеза Захумља под врховним заповедништвом српског владара Љутовида који је имао и ромејску титулу стратега Рашке, Травуније и Босне. Пре него што је ушао у Дукљу, Љутовидова војска упада у заседу код Клобука око Конавла и након његовог тешког рањавања у двобоју, Љутовидова војска се распада и повлачи се назад у Травунију. Овим победама, Стефан Војислав је утро пут стабилној српској самосталности са центром у Дукљи, као и пут у стварање династије која је доминирала српским земљама од 1034. до 1186. године, у турбулентно време Велике шизме и одвајања Римокатоличке цркве од Православне. У наредним деценијама, Дукља ће доживети велики економски и војни полет и доминирати међу осталим српским областима и кнежевинама, док ће касније рођаци Војисављевића, Немањићи у Рашкој направити најмоћнију српску државу у њеној историји. Последње године његове владавине су обележене неким догађајима. Стефан Војислав није дуго уживао у својим победама, изгледа да је он свега једну или две године се изненада разболео и умро у свом двору Прапратна. Сахрањен је у својој капели, вероватно при самом двору, у цркви Св. Андрије. Према Попу Дукљанину владао је 25 година. Мало пре тога, Катаклон је припремио дромоне на мору који су на његов знак требало да изненаде Војислава и заробе га. Међутим и сам Војислав је дошао на исту идеју и недалеко од места састанка је сакрио одред својих људи. На самом почетку састанка, Војислав је дао знак својим људима, који су изненадили Византинце и заробили стратега са сином и пратњом, након чега су их спровели у Стон.Иако се не наводи када се одиграо овај догађај, узима се да се то десило након 1042. Године,јер се пре те године Стон није налазио под Војислављевом влашћу, тиеје био период када је Стефан Војислав добио сина, и када је кум требао бити неко ко је из Византије. И то се требало одиграти на неутралном терену, Дубровнику. Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. До средине XI века. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михаило. Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. Године),након чега му је додељена византијска титула протоспатра. Војислава је наследио његов син Гојислав и његова жена Неда, коју је највероватније после њене смрти 1046. наследио Михаило.

"Национална историја српског народа" - краљ Михаило први Војислављевић

Владавина

Михаило први Војислављевић је био први српски краљ, члан династије Војислављевића. Михаило Војисављевић је био син Стефана Војислава, који је према наводима „Летописа Попа Дукљанина“, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976 — 1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михаило, Саганек и Радослав). Потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михајла да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године. 

Портрет краља Михаила I Војислављевића 

Битка код Бара 1042.године

Имао је седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, од цара Константина IX Мономаха (1042 — 1055). 

Константин девети Мономах (1042-1055)

Након смрти Стефана Војислава средином XI века, Михаило Војислављевић је на управу, према Попу Дукљанину, добио Облик Тарабош, Црмницу и Прапратну. Међутим, убрзо је дошло до сукоба међу Војислављевим синовима из којих је као победник изашао Михаило. Није искључено да је превагу на Михаилову страну донела византијска помоћ, али је извесно да је најкасније 1051. или 1052. године он признао врховну власт Византије. На основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње. Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михајлу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика, јер је

Травунија на почетку његове владавине покушала да се отцепи.

Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку 26.08. Битка код Манцикерта и на западу у априлу Нормани освајају Бари, а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михајла затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара.

Битка код Манцикерта 26.08.1071.године

Почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михаилов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку Скопља Михајла Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михајлу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар lll.

Константин Бодин, син Михајла I Војислављевића, престолонаследник. 

Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол. Паралелно са наступима устаника, Михаило Војисављевић је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михајлу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михаило Војисављевић му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула кога је оженио својом ћерком са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу, је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца.Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михаило Војисављевић, потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена, док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године, када Нићифор Вријеније сузбио Михаилове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године. 

Последње године владавине 

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови. Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник, а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур VII му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац, док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михаило Војисављевић је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија. 

Папа Гргур VII ( 1020 - 1085)

Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти. 

Роберт Гвинскар (1015-1085)

"Национална историја Српског народа" - кнез Вишеслав и његова Крстионица

Кнез Вишеслав је владао Србима од око 750. до око 780. године и припадао је првој српској познатој династији Властимировића. Његово име је забележено у спису „О управљању државом“ („De administrando imperio“ или прави наслов „Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν“) ромејског цара Константина VII Порфирогенита и то у овом облику ”Βοισέσθλαβος”. О тој најранијој историји нашег народа, овај спис каже:

”…пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)…”

Како се помиње у овом спису, пре Вишеслава, су Србима владала још три кнеза, чија имена, нажалост не знамо. Највероватније је српски кнез који је владао у време ромејског цара Ираклија (610-641) био Дерван, који се помиње у франачким изворима и који је први српски и словенски кнез чије име знамо.

Ово што видите на слици је Вишеславова крстионица и на њој се помиње српски кнез Вишеслав о коме говори и Константин VII Порфирогенит. Не само да је она значајна зато што "потврђује" Порфирогенитове наводе и доприноси тачности његовог списа, већ је у питању "један од најзначајнијих споменика" српске рано-средњовековне културе у нашој историји. 

Ова крстионица је направљена како би се српски народ крштавао у хришћанску веру (у то време је још увек постојала једна и неподељена хришћанска Црква). 

Крстионица је исклесана из блокова мрамора и има шестостранични облик. Висока је 90, а широка 120 цм. Уз бридове страница налази се по један тродирани ступић, а на средини средње странице исклесан је крст.

Крстионица је за време НДХ пренета у Павелићеву Хрватску 1942. године, а данас се налази у Музеју хрватских археолошких старина у Сплиту. 

Уз руб крстионице стоји натпис на латинском: ”HEC FONS NEMPE SVMIT INFERMOS VT REDDAT ILLVMINATOS. HIC EXPIANT SCELERA SVA OVD(SIC) DE PRIMO SVMPSERVNT PARENTE VT EFFICIANTUR CHRISTICILE. SALVBRITER CONFITENDO TRINVM PERENNE. HOC IOHANES PRESBITER SVB TEMPORE WISSASCLAVO DVCI(SIC) OPUS BENE COMPOSVIT DEVOTE IN HONORE VIDELICET SANCT, IOHANES BAPTISTE VT INTERCEDAT PRO EO CLIENTQVE SVO” или у преводу: ”Oвај извор наиме прима слабе да их учини просветљенима. Овде се перу од својих грехова, које су примили од свог првог родитеља, да постану Хришћани, спасоносно исповедајући вечну Тројицу. Ово дело показано учини свештеник Јован у време кнеза Вишеслава и то у част Светог Јована Крститеља да посредује за њега и његовог штићеника”.

То што је крстионица исписана латинском језику, не треба да чуди јер су Срби у првим таласима примали хришћанство из (тада још увек православног) Рима. Да је то тако видимо и по црквеној терминологији која до дан данас живи међу Србима, а потиче из латинског попут „COMpater“ из ког потиче наш „КУМ“ или „altare“ тј. наш „олтар“ или „oleum“ „уље“.

Веровали или не, ова крстионица се не налази у Србији и дан данас, нажалост, се повезује без икаквих доказа са Хрватима. 

Крстионицу су у неком тренутку Венецијанци однели у Венецију и први пут крстионица је уочена 1853. године у капуцинском манастиру Реденторе на острву ”Guideccha” у Венецији, одакле је пребачена у музеј млетачког племића Теодора Корера ”Correra Muzeum“. Тада су почеле спекулације да она припада некаквом измишљеном хрватском кнезу Вишеславу за чије постојање не постоји ниједан доказ у историјским изворима.

И тако се у Венецији дуго сматрало да је крстионица пренета из Нина код Задра 1746. године, али докази да се тамо налазила нису пронађени, упркос обимним археолошким истраживањима. По расположивим подацима о Нину, крстионица не потиче из овог места. Данас може поуздано да се утврди да се она налазила на Превлаци у Боки которској, у православном манастиру Светог Архангела Михаила, одакле је однета у Венецију средином 15. века приликом рушења ове српске светиње од стране ватрених римокатолика Венецијанаца.

Извор: Српска Историја 

"Национална историја Српског народа" - Војислављевићи

"Национална историја Српског народа"- Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1034. До 1186. Године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Војислављевићи носе име по Травунском племићу по имену Стефан Војислав, који је био синовац владара Дукље Светог Јована Владимира. Он је такође био и унук Љутимира, последњег кнеза Рашке. Када је поново Византија окупирала Рашку, кнез Војислав и његов син Михаило, рођен након 1042. Који је постао Велики жупан Зете 1050/1055, обновили су кнежевину и задржали независност од Византије. Након Михаила постављен је његов син Петрислав за великог кнеза Дукље.

Икона краља Михајла са круном се и даље чува у Цркви Светог Михајла у Стону, на полуострву Пељешац. Наследио га је његов син Константин Бодин, који је владао од 1080. До 1101.

Вукан и Марко, нови кнезови Рашке су вероватно били синови поменутог Петрислава. Вукан (1083-1115) је био Велики жупан док није Марку предао управљање Дукљом. Византијски цар Алексије I Комнин касније је приморао Вукана да призна врховну власт Византије 1094. Године. Након Бодинове смрти 1101. Године непрестане борбе за власт између његових наследника ослабиле су државу. Бодин је претходно прогнанао Доброслава, његовог млађег брата, заједно са својим рођаком Кочапаром. 1101. Године они су се вратили и наставили борбе за власт у Дукљи. Године 1114. Ђорђе, син Константина Бодина, преузео је власт у Дукљи. Следеће године Вукана замењује синовац Урош I Вукановић (око 1115-1131) у Рашкој. Ђорђева владавина је трајала до 1118. Године.

Један од синова Уроша I био је Завида, кнез Захумља. Његова четири сина ће на крају довести до тога да власт над Рашком преузме династија Немањићи.

"Национална историја Српског народа" - кнез Клонимир и кнез Часлав

"Национална историја Српског народа" - кнез Клонимир и кнез Часлав

Kнез Клонимир је један од кнежева из династије Вишеславића, није познато када је рођен али се сматра да је живео крајем деветог века. Он је био најмлађи син кнеза Стројимира, оног који се заједно са Гојником побунио против кнеза Мутимира и који је поражен и протеран из земље. Клонимир је 896.године покушао да преотме власт од Петра Гојниковића, али није успео. Преминуо је око 897.године.

Кнез Часлав је један од најзначајнијих ( ако не и најзначајнији) владар из династије Властимировића, рођен је у периоду 924-927.године у зависности од извора и живео је до 950.године. Своје детинство је провео као изгнаник у Бугарској, он је као младић изгубио оца кнеза Клонимира који се побунио против Петра Гојниковића 896.године. Он је био очевидац покоравања Србије 924.године, када је Захарија побегао из Србије испоставило се да Часлав као бугарски претедент заправо неће бити владар Србије. Бугари су показали своју лукавост, они су окупили све српске жупане да приме Часлава као новог владара Србије, они су тражили гаранције да им се неће ништа десити. Бугари су то прихвтили, међутим су након преласка првог села оковали жупане и кренули на обезглављену Србију. Србија је била опустошена, становништво је бежало на све стране. Тек након седам година су постојале повољне прилике, на то је утицала смрт Симеона 927.године и почетак опадања моћи Бугарске. Земља је била опустошена, сам Часлав је рекао да је једва затекао педесет људи. За помоћ у обнови земље се обратио Византији, почеле су да се враћају избеглице а Часлав је без борбе повратио све српске земље у том тренутку. У спољној политици је био близак са Византијом и имао је добре односе са њом, пред крај владавине се сукобио са Мађарима негде око 960.године. Погинуо је у Срему приликом сукоба са њима. 

"Национална историја Српског народа" - кнез Петар Гојниковић

"Национална историја Српског народа" - кнез Петар Гојниковић

Петар Гојниковић је владар из династије Властимировића, он је владао од 892.године до 918.године. Рођен је око 870.године, одрастао је на двору свог стрица Мутимира који је био најстарији син кнеза Властимира који је протерао Гојника у Бугарску, о чему смо говорили у претходним објавама. Петар који је био запрепашћен ониме што је стриц урадио, нашао азил у далматинском војводству код кнеза Бранимира, о коме ћемо у току овог серијала говорити. Петар је 891.године продрео у Србију, преко Далмације а циљ је био да се свргне Мутимиров син Прибислав, у чему је успео. Петрова узурпација је пореметила редослед наслеђивања престола, тада се јавила жеља и других кнежева за влашћу, 895.године Бран син од Мутимира је кренуо из Далмације да дође на власт, међутим доживео је тежак пораз и након битке је ослепљен. Стројимиров син Клонимир је 897.године кренуо из Бугарске на Петра, у неколико битака је победио чак је и заузео Достиник. Ипак Петар још увек није положио оружје, а приликом неког сукоба Клонимир је погинуо, чиме је Петар очувао власт. Петар је одржавао добре односе са Византијом и Бугарском, чиме је очувао своју државу. Како је време одмицало, однос снага на Балкану се драстично променио у корист Бугарске. У том периоду је отпочео преговоре са Византијом, тада се на обали Јадрана срео са драчким стратегом. Међутим, захумски кнез Михајло Вишевић је чуо за те преговоре и дојавио Симеону. Након битке код Анхијала, у којој су Бугари потукли Византију и постала је најјача сила на Балкану, Симеон је послао Павла Брановића као претендента за новог владара Србије. Бугарске војводе Теодор и Мармај су позвали Петра у табор, позивајући се на кумство. Међутим, на превару су га заробили и умро је у тамници. Постоји једна грађевина која се повезује са кнезом Петром, а то је Базилика у Мартинићима у близини Подгорице. Пронађени су фрагменти, који су уклесани на грчком језику. Мисли се да је то Петар Гојниковић. Остаци грађевине су откривени 1956.године, а сазнања су објављена негде 70-их година 20.века. Како год било кнез Петар Гојниковић, ће остати познат као један од најмоћнијих владара из периода пре Немањића.