Захарије Прибисављевић је био један од владара из династије Властимировића. Рођен је 890.године, почетак његове владавине је нешто око чега се сукобљавају историчари, око 921.године чак и до 924.године. Крај његове владавине је био у периоду 926-927.године, он је постао владар када је Бугарски цар Симеон који је владао од 893-927.године одлучио да смени кнеза Павла Брановића који се у том периоду окренуо ка Византији. О дужини владавине говори Порфирогенит у делу „De Administrando Imperio”, о Захарију говори и цар Роман који је послао Захарија да преузме власт од Павла, али је поражен. Предат је Бугарима и завршио у ропству, после три године када се Павле окренуо Византији, Симеон га је послао да га уклони. Захарије је био син Прибислава, најстарији син кнеза Мутимира а отац од Захарија преузима власт по правилу првородства. Међутим он је срушен са власти од стране Петра Гојниковића, тако је Прибислав побегао у Бугарску. Сукоби између Бугарске и Византије су утицали на политику у Србији, Петар Гојниковић је збачен са власти од стране Симеона под сумњом да је сарађивао са Византијом. Постављен је Павле Брановић, а византијски цар Роман Лакапин који је владао од 920-944.године послао војску да свргне Павла Брановића. Ипак није успео и због тога је послат у Бугарској, после када је Павле променио политику Симеон је сврнуо Павла са власти. И ако је дошао на власт уз помоћ Бугара, врло брзо се окренуо ка Византији и због тогаје Симеон послао војску на челу са Теодором Сиргицом и Мармелом. Међутим,доживели су тежак пораз, ипак је дошло до још једног похода чију војску је предводио Часлав. Захарије се повукао у Хрватску без борбе, тадашња Србија је имала западну границу на горњој Уни и јужно од Саве са Мачвом. Тада је постојала претпоставка да је спајана војска кнеза Захарија и такозваног хрватског краља Томислава, тада су поразили војску цара Симеона и приморали цара Петра l, који је владао од 927-969.године да дозволи поновно успостављање српске државе. У време Захаријиног бега у Хрватску око 924. године, забележен је нагли успон хрватске државе, а обично се наводи да је Константин VII Порфирогенит писао да се у Хрватској "уливала и ширила" војска величине до 60 хиљада коњаника и до 100 хиљада пешака, али постоји могућност да је превод био погрешан и да у „De Administrando Imperio” пише до 3.000 коњаника и до 40.000 пешадинаца. Такође, уследио је и потпуни пораз Бугара, који су напали Хрватску, можда у Босни. Сасвим је рационално ово нагло јачање хрватске државе око 925. године, и потпуни пораз Бугара 926. или почетком 927. године, приписати Захарији и његовим одбеглим војницима. Захаријева Србија, а вероватно и она коју је обновио Часлав 927. (или после), имала је западну границу можда на горњој Уни код Срба, а у Србији је био подручје јужно од Саве са Мачвом. Постоји процена да је тада Србија имала војску која је бројала око 27.000 мушкараца, а површину између 70.000 и 80.000 километара квадратних и око 500.000 становника.
Павле Брановић је владар из династије Властимировића, на власт је дошао уз помоћ Симеона али се брзо окренуо ка Византији и изгубио власт. Он је рођен у осмој деценији 9.века. Његов отац је био Бран, средњи син кнеза Мутимира, он је покушао 896.године да из Хрватске преузме власт али је поражен и ослепљен. Његов рођак је Захарије Прибисављевић. Константин Порфирогенит као титулу кнеза Павла и других припадника династије Властимировића користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза. Сукоби Бугарске и Византије су утицали на политику Србије, Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник. Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.
